Zaspala je! Konačno. Čujem kako ravnomerno diše, sa olakšanjem shvatam da još nisam na izmaku snaga, te da sam sasvim sposobna da ustanem i ukradem malo dragocenog vremena od ove zimske postbožićne večeri.
Iskradam se iz spavaće sobe i ulazim u kupatilo, gledam svoj lik u ogledalu, proučavam nove sede: nikako da stignem do frizera. Ne mogu da se odlučim: da li da odmah sednem za kompjuter ili da prvo operem zube, spremim se za spavanje, za svaki slučaj, ako se Cura probudi... Da, da, tako je pametnije. Obavih večernju rutinu, uzaludno pokušavajući da sredim misli, bujicu misli koje naviru kad ostanem sama sa sobom, misli koje nemaju kuda dok je Cura budna, jer Cura je glavna, oko nje se sve vrti evo već dve godine i koju nedelju preko toga. Naprosto se pitam kako je moguće da drugi roditelji na vreme uspavaju svoju decu, pod time podrazumevajući neko vreme koje bi značilo "uvek u isto vreme", svako veče, kao što kažu pedagozi, psiholozi, pedijatri: "...sa maksimalno pola sata odstupanja gore-dole"; jer sve drugo je odsustvo rutine i unosi deci nesigurnost... A Cura je sinoć zaspala u ponoć (!), večeras, evo u pola 11, pre neko veče u 19h i sve tako, kako joj se ćefne, bez ikakvog reda i smisla osim nekog samo njoj znanog, jer Cura još ne ume sve da nam kaže, često ne zna ni sama šta hoće, no veoma dobro zna šta neće.
Jer ona je sad u tom nekom "osetljivom periodu", neki kažu "terrible two", neki kažu, strašna treća godina, a ja samo vidim čupavo Čedovište koje bi najradije da se Mama ne odvaja od njega ni na minut, ma ni na sekund, jer, ko zna, mogla bi Mama uteći, nestati, nekim čudom se ne vratiti, a šta onda Cura da radi, sama na svetu, tako zastrašujućem i nepoznatom, tako velikom i nepreglednom?
I Mama, šta će, ne mrda. Nikuda. Osim ponekad na posao, a i to nije svaki dan, niti po ceo dan, i to je grize savest ako ne krene istog trenutka kući već se zapriča celih 5 minuta sa kolegama, koje drugde i ne viđa osim u prolazu između časova. Što da ih i viđa, imaju Viber grupu, pa to je dovoljno... Ili kada zastane kraj nekog izloga ili, nedajbože, uđe u knjižaru pa se zadrži listajući i birajući slikovnice za svoje Čedo, koje, doduše, još uvek ne ume da čita, ali ume da imenuje skoro sve životinje, ljubi je Majka, ume i da broji pomalo na srpskom, pomalo na engleskom, jer gledao se Baby TV, gleda se YouTube - i zbog toga Mamu grize savest, i razmišlja kako da ukine sve te štetne uticaje na svoje Čedo, jer maternji jezik mora da se nauči, a ne da se upijaju strane reči i brbljaju nepovezano i bez smisla... Teši se, doduše, nadom da će jednog dana sve to upijanje dobiti smisao, kada Čedo progovori na tečnom anglosaksonskom jeziku bez srpskog akcenta, a istovremeno savlada serbski kako valja.
Gde sam ono bila sa mislima? Ah, da, kod "nemrdanja". :) Dakle, često se pitam da li je moguće da sam ja, nekada oličenje mobilnosti i fleksibilnosti, postala Mama, neko ko je uvek predvidiv i uvek tamo gde je Čedo očekuje, a bogami i On, otac tog Čeda, iliti Tata. On, koji, istini za volju, često ostaje sa nama a umesto toga bi mogao biti negde drugde, on me ipak ne može razumeti. Jer, on ima slobodu da odluči da li će ići ili će ostati, a Mama tu slobodu nema. Mama ima da bude tu, jer ko je to video da ne bude??? Mama se ne pita šta bi ona želela, šta Mama uopšte ima da se pita o bilo čemu, kad je tu Cura da o svemu odlučuje i da se za sve pita.
Dakle, htedoh da kažem: hvala mojoj Majci za sve, tek sad mogu da pojmim koliko je svog vremena ona uložila u mene i sestru, koliko je bila tu uvek, zaista uvek.
No, moja Cura je kanda ipak malo drugačije dete, naprosto življe nego što smo bili i Muž i ja, i moji i njegovi vrte glavom: kako je to čudno, otkud takvo dete a vi mirni, kao da se ne računaju i njihovi geni, otkud znam ko je sve od njih bio nemiran, nisam ja ništa kriva, osim što volim svoje Dete najviše na svetu i neću da primenjujem vaspitne metode iz prošlog, da ne kažem pretprošlog veka! ;)
Cura se nekako baš pred spavanje seti svih pesmica koje je ikad učila u vrtiću a bogami i onih sa YouTube-a, i krene da deklamuje, ceo repertoar, sa sve skakanjem i tapšanjem, sve posrćući od umora i trljajući umorne okice, no ne posustaje, sve samo da ne spava, jer spavanje je za slabiće, zar ne (mora da je to od mene nasledila:)).
Cura, osim toga, zaspiva uz njeno veličanstvo Siku, i to prvo jednu pa drugu, pa ponovo onu prvu, pa opet drugu, pa malo češkanja po tabanima, pa sve u krug, i to sve iako još odavno pričam kako treba da je odviknem od dojenja, no nemam srca, a nemam ni uslova... Jer mislim da će mi za taj poduhvat trebati jedan poduži godišnji odmor, i mnogo živaca i mnogo strpljenja... A moraće i Tata da pomogne, logistički, da podrži, da drži tu Cvećku od 12 kila i mnogo besa dok se bacaka po zemlji jer joj ne ispunjavamo svaku želju, a najviše jer joj uskraćujemo Nju, Siku, za koju zna još otkako je bila maleno klupko umotano u benkicu, maleno drečeće novorođenče, dakle, od samog početka svog života.
A baca se, o, da, mislim da je tačno bilo na drugi rođendan, kao na sat da je gledala, kada se prvi put bacila na pod i krenula da se trese od besa, mislim - bacala se tu i tamo i ranije, još letos, ali to je sve bio blag letnji povetarac u poređenju sa ovom olujom koja se spusti i besni, i čupa, i lomi sve pred sobom, a najviše srca Mame i Tate, koji ne mogu da shvate u šta se to pretvori njihovo Čedo koje je do malopre bilo nasmejano i vedro. Otkuda ti crni oblaci, otkuda jecaji koji paraju uši? Otkud taj očaj, ma očanjanje u svom iskonskom obliku, kad nije nikakvog povoda bilo, osim možda nekog "ne" ili čak ni toga?
No, čitalo se, istraživalo se, razgovaralo se sa roditeljima drugih Čeda, i stiglo se do zaključka da je to normalno i da će proći. I malo nam je lakše, srce malo manje treperi, knedle u grlu malo su manje i manje gorke, čeka se, strpljivo se čeka i trudi se da se "ignoriše" sopstveno dete, ako je to ikako moguće (!). I čim se oluja stiša, uzme se Čedo sa poda ili gde je već bilo, i pogleda se u oči i sa olakšanjem se konstatuje da je prepoznalo Majku i da je pružilo ruke u znak pomirenja, jer Mama je uvek tu, čak i kad je Cura ljuta, Mama mora da bude tu, jer kako drugačije?
Evo, otkucala je ponoć, Cura se promeškoljila u krevetu kraj Tate, no i dalje spava, ali sada bi i Mama morala već da im se pridruži... Sutra je novi dan, nove borbe, nova iskušenja, ali, srećom, sreda je, i Cura ide u vrtić. Samo da bude zdrava bar još koji dan, kažemo Muž i ja jedno drugom, znajući da će neminovno biti bolesna, samo je pitanje kada. Jer, to je taj uzrast, to su te okolnosti, vrtić. zima, virusi...
Možda jedne godine odahnemo. Sad mi se čini, neće to skoro biti. Stidljivo jedno drugom pominjemo da bismo želeli još jedno dete, samo ni jedno ni drugo nismo još spremni. Još ne.
Ali proći će sve ovo, još godinu, najdalje. Nadam se da ne postoji opet neka "strašna četvrta godina", o tome nam za sada niko ništa nije rekao. Da smo sve ovo znali unapred, možda se nikad ne bismo odlučili na potomstvo, možda bismo putovali, izlazili, napredovali u karijerama...
Ali ne. Priroda je udesila da se to sve brzo zaboravi. Zapravo, sigurna sam da će mi za koju godinu biti smešni ovi redovi, no trenutno mi pružaju utehu i olakšanje. Možda će još nekome, ko bude naleteo na ovaj blog, ko zna? ;)
Iskradam se iz spavaće sobe i ulazim u kupatilo, gledam svoj lik u ogledalu, proučavam nove sede: nikako da stignem do frizera. Ne mogu da se odlučim: da li da odmah sednem za kompjuter ili da prvo operem zube, spremim se za spavanje, za svaki slučaj, ako se Cura probudi... Da, da, tako je pametnije. Obavih večernju rutinu, uzaludno pokušavajući da sredim misli, bujicu misli koje naviru kad ostanem sama sa sobom, misli koje nemaju kuda dok je Cura budna, jer Cura je glavna, oko nje se sve vrti evo već dve godine i koju nedelju preko toga. Naprosto se pitam kako je moguće da drugi roditelji na vreme uspavaju svoju decu, pod time podrazumevajući neko vreme koje bi značilo "uvek u isto vreme", svako veče, kao što kažu pedagozi, psiholozi, pedijatri: "...sa maksimalno pola sata odstupanja gore-dole"; jer sve drugo je odsustvo rutine i unosi deci nesigurnost... A Cura je sinoć zaspala u ponoć (!), večeras, evo u pola 11, pre neko veče u 19h i sve tako, kako joj se ćefne, bez ikakvog reda i smisla osim nekog samo njoj znanog, jer Cura još ne ume sve da nam kaže, često ne zna ni sama šta hoće, no veoma dobro zna šta neće.
Jer ona je sad u tom nekom "osetljivom periodu", neki kažu "terrible two", neki kažu, strašna treća godina, a ja samo vidim čupavo Čedovište koje bi najradije da se Mama ne odvaja od njega ni na minut, ma ni na sekund, jer, ko zna, mogla bi Mama uteći, nestati, nekim čudom se ne vratiti, a šta onda Cura da radi, sama na svetu, tako zastrašujućem i nepoznatom, tako velikom i nepreglednom?
I Mama, šta će, ne mrda. Nikuda. Osim ponekad na posao, a i to nije svaki dan, niti po ceo dan, i to je grize savest ako ne krene istog trenutka kući već se zapriča celih 5 minuta sa kolegama, koje drugde i ne viđa osim u prolazu između časova. Što da ih i viđa, imaju Viber grupu, pa to je dovoljno... Ili kada zastane kraj nekog izloga ili, nedajbože, uđe u knjižaru pa se zadrži listajući i birajući slikovnice za svoje Čedo, koje, doduše, još uvek ne ume da čita, ali ume da imenuje skoro sve životinje, ljubi je Majka, ume i da broji pomalo na srpskom, pomalo na engleskom, jer gledao se Baby TV, gleda se YouTube - i zbog toga Mamu grize savest, i razmišlja kako da ukine sve te štetne uticaje na svoje Čedo, jer maternji jezik mora da se nauči, a ne da se upijaju strane reči i brbljaju nepovezano i bez smisla... Teši se, doduše, nadom da će jednog dana sve to upijanje dobiti smisao, kada Čedo progovori na tečnom anglosaksonskom jeziku bez srpskog akcenta, a istovremeno savlada serbski kako valja.
Gde sam ono bila sa mislima? Ah, da, kod "nemrdanja". :) Dakle, često se pitam da li je moguće da sam ja, nekada oličenje mobilnosti i fleksibilnosti, postala Mama, neko ko je uvek predvidiv i uvek tamo gde je Čedo očekuje, a bogami i On, otac tog Čeda, iliti Tata. On, koji, istini za volju, često ostaje sa nama a umesto toga bi mogao biti negde drugde, on me ipak ne može razumeti. Jer, on ima slobodu da odluči da li će ići ili će ostati, a Mama tu slobodu nema. Mama ima da bude tu, jer ko je to video da ne bude??? Mama se ne pita šta bi ona želela, šta Mama uopšte ima da se pita o bilo čemu, kad je tu Cura da o svemu odlučuje i da se za sve pita.
Dakle, htedoh da kažem: hvala mojoj Majci za sve, tek sad mogu da pojmim koliko je svog vremena ona uložila u mene i sestru, koliko je bila tu uvek, zaista uvek.
No, moja Cura je kanda ipak malo drugačije dete, naprosto življe nego što smo bili i Muž i ja, i moji i njegovi vrte glavom: kako je to čudno, otkud takvo dete a vi mirni, kao da se ne računaju i njihovi geni, otkud znam ko je sve od njih bio nemiran, nisam ja ništa kriva, osim što volim svoje Dete najviše na svetu i neću da primenjujem vaspitne metode iz prošlog, da ne kažem pretprošlog veka! ;)
Cura se nekako baš pred spavanje seti svih pesmica koje je ikad učila u vrtiću a bogami i onih sa YouTube-a, i krene da deklamuje, ceo repertoar, sa sve skakanjem i tapšanjem, sve posrćući od umora i trljajući umorne okice, no ne posustaje, sve samo da ne spava, jer spavanje je za slabiće, zar ne (mora da je to od mene nasledila:)).
Cura, osim toga, zaspiva uz njeno veličanstvo Siku, i to prvo jednu pa drugu, pa ponovo onu prvu, pa opet drugu, pa malo češkanja po tabanima, pa sve u krug, i to sve iako još odavno pričam kako treba da je odviknem od dojenja, no nemam srca, a nemam ni uslova... Jer mislim da će mi za taj poduhvat trebati jedan poduži godišnji odmor, i mnogo živaca i mnogo strpljenja... A moraće i Tata da pomogne, logistički, da podrži, da drži tu Cvećku od 12 kila i mnogo besa dok se bacaka po zemlji jer joj ne ispunjavamo svaku želju, a najviše jer joj uskraćujemo Nju, Siku, za koju zna još otkako je bila maleno klupko umotano u benkicu, maleno drečeće novorođenče, dakle, od samog početka svog života.
A baca se, o, da, mislim da je tačno bilo na drugi rođendan, kao na sat da je gledala, kada se prvi put bacila na pod i krenula da se trese od besa, mislim - bacala se tu i tamo i ranije, još letos, ali to je sve bio blag letnji povetarac u poređenju sa ovom olujom koja se spusti i besni, i čupa, i lomi sve pred sobom, a najviše srca Mame i Tate, koji ne mogu da shvate u šta se to pretvori njihovo Čedo koje je do malopre bilo nasmejano i vedro. Otkuda ti crni oblaci, otkuda jecaji koji paraju uši? Otkud taj očaj, ma očanjanje u svom iskonskom obliku, kad nije nikakvog povoda bilo, osim možda nekog "ne" ili čak ni toga?
No, čitalo se, istraživalo se, razgovaralo se sa roditeljima drugih Čeda, i stiglo se do zaključka da je to normalno i da će proći. I malo nam je lakše, srce malo manje treperi, knedle u grlu malo su manje i manje gorke, čeka se, strpljivo se čeka i trudi se da se "ignoriše" sopstveno dete, ako je to ikako moguće (!). I čim se oluja stiša, uzme se Čedo sa poda ili gde je već bilo, i pogleda se u oči i sa olakšanjem se konstatuje da je prepoznalo Majku i da je pružilo ruke u znak pomirenja, jer Mama je uvek tu, čak i kad je Cura ljuta, Mama mora da bude tu, jer kako drugačije?
Evo, otkucala je ponoć, Cura se promeškoljila u krevetu kraj Tate, no i dalje spava, ali sada bi i Mama morala već da im se pridruži... Sutra je novi dan, nove borbe, nova iskušenja, ali, srećom, sreda je, i Cura ide u vrtić. Samo da bude zdrava bar još koji dan, kažemo Muž i ja jedno drugom, znajući da će neminovno biti bolesna, samo je pitanje kada. Jer, to je taj uzrast, to su te okolnosti, vrtić. zima, virusi...
Možda jedne godine odahnemo. Sad mi se čini, neće to skoro biti. Stidljivo jedno drugom pominjemo da bismo želeli još jedno dete, samo ni jedno ni drugo nismo još spremni. Još ne.
Ali proći će sve ovo, još godinu, najdalje. Nadam se da ne postoji opet neka "strašna četvrta godina", o tome nam za sada niko ništa nije rekao. Da smo sve ovo znali unapred, možda se nikad ne bismo odlučili na potomstvo, možda bismo putovali, izlazili, napredovali u karijerama...
Ali ne. Priroda je udesila da se to sve brzo zaboravi. Zapravo, sigurna sam da će mi za koju godinu biti smešni ovi redovi, no trenutno mi pružaju utehu i olakšanje. Možda će još nekome, ko bude naleteo na ovaj blog, ko zna? ;)
